vremenska infuzija


23.03.2018.

religijske čeljusti

pisati o bilo kakvoj ideologiji uopšte nije posao kojim bi se pametan čovek mogao baviti. međutim, ovaj post nije osmišljen kao puka teorija, nego više kao zapostavljeni vrisak.

volela sam dve mlade žene (ovde ne mislim na seksualnost, kako se danas najčešće tumači ljubav) i osećala ih u beskonačnom prostoru u kom su nam se misli susretale, poigravale, rušile predrasude i ponovo ih gradile...te najnovije izdanke predrasuda jošte zalivam u bašti očaja, u strahu da ne postanem potpuno ravnodušna na sva dešavanja oko mene.
dve različite žene, a opet slične u raskoraku. tu količinu nesuglasica koje su u sebi nosile nikada više nisam susrela. i obe su se naposletku ogrnule religijskim plaštom i nestale u svojim novim životima. nisam ih srela mesecima, godinama. ostale su na granicama prošlog vremena i kutije sa pismima uredno spremljene na vrhu police.
jedna je pisala kaligrafijom, po finom pergamentu; druga je cepala dvolisnice stare sveske i ispisivala po marginama trenutni raspored misli. prva je volela loreenu, duge šetnje i umnu reč; druga kafansku spiku, dim, sarajevske ulice i zabačene kutke. bile su opore, a pitke. voleti te žene značilo je radovati im se dok ih puštaš da budu tu gde jesu i škrtare u davanju, ako im se prohte. pišem o njima u množini, jer su jednine turobne, nose neki težak dah i porode poneku grubu reč. ovako su zajedno, ruku pod ruku, žene koje se ne poznaju i koje ja više ne poznajem,
njihove svete knjige i različiti proroci poručili su im da je gubljenje vremena osluškivati sopstveni eho i rađati nove svetove. dogma je pala na dušu kao odron ispod koga su ostale zarobljene priče koje su trebale biti izrečene, a ostaće prećutane.


Stariji postovi