vremenska infuzija


18.01.2021.

svako me hladno čelo podseća na smrt. svaka dogorela cigareta na završeno. zaleđena kafa na prozoru, rakija koja isparava. sećanje na prošlo me nije naučilo da živim, već da klisko umirem kada bi trebalo da rađam. diploma nauke o životu je okrenula svoje paralele.
naučila si me kako je lako uveseliti nekog karamelom iz džepa, anegdotom ili veselim smehom. ali ne i kako jesti posle toga u toplini četiri zida, u snežno doba, kad ljudi postaju pajaci i smeše se samo kad isprobavaju nove žvake ili karmin, sebi u ogledalu.
sve pretrpljene strahove ostavljam u šačici dima. sve što nisam izgovorila, a znala si. mužjaci kao siluete putuju našim ostavama dok jutro ne dođe. matrijarhat je uvek preživljavao.
ne zato što su odlazili. nego zato što nikad nisu ni postojali.
24.12.2020.

pčele u decembru

i proleće. pokrile su te u zagrljaju, male krilatice koje daju sreću u svom kratkom životu. ko su svi ti mravi što marširaju kroz grumenje zemlje, bosonogi i radni. ko su oni koji toče jedinu tekućinu kojom smo se svi lečili. ko smo si. ne zaboravi svoje gradove košnica i svoje plavetnilo koje se na kraju sklopilo. ne zaboravi na životne šetače sa kojima svi hodimo do kraja. zaboravi ono što nisu tvoje pčele zaboravile: loš zadah rata, zakopani lonci, novac koji je izgubio vrednost, krtost koja je sveprisutna. proleće u decembru ne zaboravi.

20.11.2020.

prestala sam da spavam. jednog jutra sam se probudila i shvatila da je noć i da sam tek namestila jastuk na hladnu stranu. bilo je ukusa kao feferona na go jezik, taj bezmili strah i osećaj da je život samo jedna tačka koja može da se obriše gumicom, ako si ga žvrljao grafitnom olovkom. ako si ga uopšte ispisivao. prestala sam da čitam, jer sam prestala da spavam. slova su mi postala premalena, tanušna. skvrčena. knjige su trnule na policama, ali bi pred praznike, one posivele, bile obrisane žutom krpom i premeštene na pijadestal, jer bi one šarene pozajmljivali kućni moljci, poskrkavši kafu, umorni od kovid i vremenskih prognoza. prestala sam da pišem jer sam prestala da spavam. kad ne spavaš, ne proždire te novo sunce kroz musav prozor. jednostavno, ono nikad ne potone pa i zaboraviš na njegovo postojanje. prestala sam da spavam a sutra je stari dan.

14.09.2019.

smrt dolazi iznenada, noseći crvenu kravatu obmotanu kao šal oko koščatog vrata. priželjkujući je, između dva uzdaha, nasmejala se živahno, a opet pritajeno, da ne uvredi one koji ostaju iza nje. koje čeka ista zemlja. šta ostaje posle odlaska...plodovi, par fotografija, ormari puni nenošene odeće, kafa sa isteklim rokom i pas vezan lancem od metar i po. opstaju prenaglašena sećanja. mirisi bolnica, poneka pesma koju si nažvrljao u predosećaju, pa je zgužvao u rastajanju. smrt odlazi polako, vukući mršave noge, a kažu: bar nije sneg, nije zima, zagrlićemo se na dnevnom svetlu. a šta ćeš kad padne noć...

25.06.2019.

otkud pare

kuvam vrlo često, pijem rakiju i pivo u zoni komaraca, nemam kablovsku, kradem net od komšije (oprosti komšo, bog će ti platiti), ne stavljam plastične nokte i trepavice, nemam auto, ne idem na kurs "IT/kako postati milioner sedeći na fotelji/kako zaraditi 10 dolara igrajući igricu 24/7", na odeću godišnje trošim 50e (tu uključujem i gaće i čarape), prevozim se biciklom od ranog proleća do kasne jeseni, namirnice kupujem na pijaci, nikad nisam otišla na masažu, šminku i frizuru pred neku svečanost, knjige kupujem kod uličnih prodavaca...i mesečno imam tek toliko da poslednjih 10 dana jedem krompir i kupus. a onda slušam žene kako "idu na nokte", depilaciju, rekreaciju, kinesku masažu sa narandžastim staklenim kuglicama sa mirisom feng shui mantre, balajaž, ombre, sombre, pa neki prajmeri, kameni, bronzani i železni puder, hrane se po restoranima i buregdžinicama, one emancipovane i koje to žele postati - svake sedmice u pozorište, na izlete do venecije i one produžene do malezije...o kom mi novcu pričamo? možda živim u zabludi kako se zarađuje? možda sam nekad spustila torbu sa novčanikom na pod? možda samo treba da bacim novčić u neku fontanu sreće i poželim da mi bar ovaj mesec neka viša sila plati račune i odvede na kilimandžaro.

11.05.2019.

prezamršavati

da li neko zaista sluša muziku koja se pušta po tržnim centrima? šta se dešava sa modom, kada roze i crvena čine savršen sklad? možda je to namerno plasirano, kao manipulatorska proba nad već izgriženim mozgovima? možda...ali da li je to zaista od velike vašnosti za srećan život? feng šui, živeti skromno, a opet imati brokoli i parmezan u frižideru? kišne gliste posmatram već treće veče, vraćajući se sa posla šljunkovitom ulicom koja vuče za skupe rukave državne službenike, da je konačno dovrše. baš mare...kao da je više bilo koga briga za drveće i cveće, za nemarno bačeno smeće i komšije koje ustaju u 5 i rade u zagušljivim fabrikama. kišne gliste. mršavice, ili one punije dame, uvijaju se preko peska i blata, presrećne petkom hode na igranku, dok ih beemvei i mercedesi super klase gaze, jer ko su one, samo kišne gliste za kojima niko neće plakati, one svakako mogu polovično živeti, u svakom svom prstenu poseduju potrebne organe. tako su nas učili u školi i mi smo im verovali. verujem, ne verujem. možda je bajaga u toj rečenici izrekao jedinu mudrost. citat koji bi trebali štampati na majicama umeto levisa. još jedna čašica rakije i u krevet. možda si, tamara, očekivala pozitivnije misli, ali shine on you crazy diamond, rekli bi floydi, koje nikad nisam volela, a i šta je danas ljubav? kombinacija roze i crvene, pa mora da ti se svidi.

25.03.2019.

nekog užasava, a mene raduje misao da ništa nije večno, da putevi krivudaju i da sve što si danas sutra ne moraš biti.

05.02.2019.

ona bez naslova sa naslovom bez priloga

kad će proći ova zima košava zanoktice kamenac na zubima ispucali krajevi kose sluz u nosu i grlu bahati tinejdžeri loša tuctuc muzika podrigivanje aditiva pa ovi protesti izbori kulturne emisije neka se sve završi i da opet živimo nekako s proljeća do miholjskog leta. zašto uopšte pisati razmišljati želeti sopstvenu decu kada je sve bezglavo potišteno oslonjeno na digitron na gugl translejt na to šta je kazao ovaj a mislio onaj na to da je tačka zabranjeno voće a zapeta zamišljeni kamen spoticanja. pa hajdemo svi da pevamo veselo kome je plata taman da se skrpi neko super ukusno jelo možda suviše holesterola ali sa dovoljno znoja. živeli i veselo nam bilo.

02.10.2018.

in vino veritas, ostajemo sami sa svojim delima, ruku pod ruku, nož pod grlo. i čemu kršenje obećanja, njihovo uzaludno postojanje, kad smo samo maske trajanja, labilne, nezgrapne; ljudske duše koje bi da budu opipljivi kosturi. čemu teže svi ti ljudi sa kožnim aktn-tašnama u cik zore, kad vinske mušice kreću na počinak...možda rade projekat za čovečanstvo, održive resurse, odabiru novi sat koji će da steže pulsirajuću venu na ručnom zglobu i vreme će da teče blizu njih, sa njima. u vinu je istina, ko duboko zaroni, a ne udavi se u njoj, nego ispliva ružičast i sam sebi dovoljan. postoji japanska priča o ženi vezanoj za krevet koja je u ogledalu videla vrt iza sebe i pronalazila dovoljno lepote da cveta tako nepomična. postoje i pripovetke-teskobe, od kojih ti bude zlo, pa dolivaš tuđu istinu u svoju odveć zamrljanu čašu.

09.08.2018.

Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji

A koja je vaša najdraža narodna mudrost?

30.06.2018.

Mama plays a queen on the hill built on a dream
While the children play in the field
Papa smokes the pipe of a sweet and better life
But how strong is the shield?
Can peace be found on the carpet above ground
Where sky is forever blue?
19.06.2018.

ispred mene veliki brod i besmrtna djeca i sunce koje tone...

23.03.2018.

religijske čeljusti

pisati o bilo kakvoj ideologiji uopšte nije posao kojim bi se pametan čovek mogao baviti. međutim, ovaj post nije osmišljen kao puka teorija, nego više kao zapostavljeni vrisak.

volela sam dve mlade žene (ovde ne mislim na seksualnost, kako se danas najčešće tumači ljubav) i osećala ih u beskonačnom prostoru u kom su nam se misli susretale, poigravale, rušile predrasude i ponovo ih gradile...te najnovije izdanke predrasuda jošte zalivam u bašti očaja, u strahu da ne postanem potpuno ravnodušna na sva dešavanja oko mene.
dve različite žene, a opet slične u raskoraku. tu količinu nesuglasica koje su u sebi nosile nikada više nisam susrela. i obe su se naposletku ogrnule religijskim plaštom i nestale u svojim novim životima. nisam ih srela mesecima, godinama. ostale su na granicama prošlog vremena i kutije sa pismima uredno spremljene na vrhu police.
jedna je pisala kaligrafijom, po finom pergamentu; druga je cepala dvolisnice stare sveske i ispisivala po marginama trenutni raspored misli. prva je volela loreenu, duge šetnje i umnu reč; druga kafansku spiku, dim, sarajevske ulice i zabačene kutke. bile su opore, a pitke. voleti te žene značilo je radovati im se dok ih puštaš da budu tu gde jesu i škrtare u davanju, ako im se prohte. pišem o njima u množini, jer su jednine turobne, nose neki težak dah i porode poneku grubu reč. ovako su zajedno, ruku pod ruku, žene koje se ne poznaju i koje ja više ne poznajem,
njihove svete knjige i različiti proroci poručili su im da je gubljenje vremena osluškivati sopstveni eho i rađati nove svetove. dogma je pala na dušu kao odron ispod koga su ostale zarobljene priče koje su trebale biti izrečene, a ostaće prećutane.

05.03.2018.

Naci znaci

onaj kome je granica izmedju patriotizma i nacionalizma jasno uocljiva, te je pokusava predstaviti i drugima koji nisu toliko produhovljeni - tome preti opasnost od etiketiranja sopstvenog bica, naravno, u svrhu nacije i nacionalne klase. i sta je domovina za onog ko se rodio izmedju dva rata ili usred eksplozije bombe ciji prasak lomi prozore. zemlja u zavojima.

16.02.2018.

bm

'ja volim reč o koju se otimaju dve slike i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra cvetove koji se prepiru sa vremenom u ime budućih plodova i prolećne časti'

29.09.2017.

sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke

kao prvo, da kucnem u drvo, što bi reko čola., moglo je biti i gore. i biće, samo treba strpljivo čekati, ne sumnjati da posle svake oluje dolazi još jedan oblak ili oblakoder.
ne sećam se kad sam poslednji put pričala sa nekim o politici,  narodu, krizama, o ovoj maniji kapitalizma i gluposti. o tri konstitutivna naroda koja se ne bi mogla dogovoriti ni o boji salveta u sali za ručavanje, samo još o sportu mogu prozboriti i sve razmišljam kako smo mi balkanci uvek bili vrhunski sportisti, pa i posle raspada juge, a šta je tek tad bilo. danas se fudbal srozao samo na kladionicu, prate se rezultati, određuju se kvote, nameštaju utakmice. evo ovih mesec dana razmišljam da napišem post o tome kako možeš prozreti karakter čoveka po tome na koji način sastavlja tiket, ali o tome neki drugi put. a navijači kao bikovi u koridi.danas zvezda otišla u keln, a već nekoliko bakljaroša privedeno zbog tuče. kao, dođete da podržite svoj klub i uopšte ne stignete do stadiona. bravo majke, rodile ste idiote...
verovatno neke ljude ne zanima sport, ali tu se najbolje ogleda lice našeg naroda i javnosti. ako naši pobede, a vaši ili njihovi izgube, onda je to udarna vest i oba rezultata moraju stati u naslov.. u slučaju da naši izgube, onda se to zbilo isključivo zbog povrede, kiše, loše karme ili bezobraznog sudije.
ne možeš više iole dobar tekst pročitati na internet portalima. ne možeš dobar film pogledati, to su efekti, šminka, doterivanje, preterivanje,,a gluma nula. o muzici da ne pričam. lutko ja sam rešen da večno s tobom plešem? sve je otišlo u k...
još samo da naprave cuclu u obliku mobilnog telefona, da ne kasne bebe za generacijama.

ako želiš da se građanin osjeća ugrožen

zatrpaj ga informacijama o opasnosti i reci
u ime tvoga dobra ombre tu su norme, standardi, zakoni
porezi, kvake
ispred svake zgrade kamere, alarmi, zaštitne rampe
rame uz rame s policijom oni nas čuvaju i štite od lopova
pomahnitalih masovnih ubojica, terorista, džihadista
pogledaj novine, zidove i portale
i bit će ti jasno brale

11.07.2017.

de pasión mortal moría

ne fali mi niko, kaže čovek
umreću star i jak
epitaf će mi ptice isklesati
sam ću u sebe svratiti
da vidim šta se jošte krije
u škripavim fiokama
da li je koja radost ogoljena
niko mi neće faliti, tvrdi čovek
sam ću sebe dozivati
sam ću sebe jutrom buditi
da vidim prve pahulje
namirišem rano proleće
i sam ću se kafom nuditi
sam sebe za doručak jesti
neka me niko ne gosti
istresti mrve sa prozora
slušati komšijske svađe
umesto dnevnika
sam ću u suton korakom krenuti
prelistati remarka i odćutati
pokoj mu duši
i kasno ću se kući vratiti
tiho, da ne probudim nikog
u susednoj ulici.
12.06.2017.

xxi

na trećoj godini fakulteta je uvažena profesorica započinjala svako svoje predavanje sledećom rečenicom: "hajde da se lociramo - amfiteatar, dvadeset i prvi vek". i mada je tada zvučalo isfolirano i nadobudno, u sitnim satima ja sve više shvatam suštinu tih reči, ako ne i ironiju izrečenog. postojeći svetski poredak i odnos između ljudi nije evoluirao u ispravnom smeru, čak bih rekla da je poprilično zakržljao tokom vremena. sve ono što čitamo u romanima o raznim hijerarhijama, sve što nas je majka istorija naučila, ili bar pokušala...sve će to i dalje ostati samo na papirima, daleko izvan naših granica. konkretno, mislim da sve više ljudi odustaje od samoedukacije, da ne zna da se ponaša stabilno, da ne ume razgraničiti poslovno od privatnog, svoja četiri zida od javnog mesta. užasava me pomisao da je broj telefona toliko dostupan i da ti svako može napisati ono što želi u svako doba dana i noći, a isto važi i za mail, razne forume. nazovimo to komunikacijskim silovanjem. tehnologija je toliko napredovala da ne moraš izaći na ulicu da bi osetio maltretiranje. da li za to postoji iole logično objašnjanje?

02.06.2017.

priča o prikrivenom snobizmu

Postoji jedna priča nastala u pukom posmatranju, u velikom gradu punom malih ljudi i, dok se nije pretvorila u bledu sen, odlučih da bude zapisana. Naravno, svaki doživljaj okićen je dragocenim začinima sopstvenih zaključaka, te se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je priča istinita ili pak samo zamišljena da istraje kao takva.
Običan, osunčan dan u polupraznom gradskom autobusu koji je rešio da gmiže bulevarima i svi semafori su bili protiv ma kakvog ubrzanja. Ispred mene sedeo je mlad čovek, od možda dvadesetak godina, ali ga u prvi mah nisam ni primetila, jer se u velikim gradovima ljudi previše trude da gledaju samo svoja posla. Na nekom od narednih stajališta je ušla lepa devojka, negovane kose, koja se, verovatno u žurbi, bacila na prvo prazno mesto koje je bilo do našeg aktera. Ne znam šta me privuklo da ih počnem posmatrati, možda njegovo ushićenje što je takva lepotica izabrala da sedne baš pokraj njega. Okrenuo je glavu ka njoj i iz profila sam počela da čitam to oduševljenje, skoro pretvoreno u usklik, jedva suzdržan, pa neverica da se baš to baš njemu desilo, danas, u autobusu punom umorne kiselkaste svetine. Naša obožavana je jedno vreme bila zauzeta čačkanjem pametnog telefona, nameštanjem naočara da ne skliznu sa nosa i tek onda je dozvolila sebi da primeti taj ogromni oblak divljenja. Pogledi su im se susreli i ona je, uz jedva primetno gnušanje, ustuknula nekoliko santimetara, možda pomerila rame ili nagnula glavu u stranu, ali je to bilo dovoljno da se našem mladom zaljubljeniku sva radost ovog sveta istopi u vrelini užarenog autobusa. Tada sam opazila okraćale rukave, providnu plastičnu kesu punu nabacane odeće, a kada je trenutak posle ustao, izbledela, takođe kratka trenerka i patike koje bi bile prihvaćene jedino u muzeju iz nekog rata. Potom je stajao  kraj izlaznih vrata i, iako mi je bio okrenut leđima, videla sam kako s vremena na vreme levom rukom briše obraz. Trajalo je nekih desetak minuta, a onda je izašao i zagnjurio lice u ruke. Ostatak puta sam rekonstruisala događaj i razmišljala o snobizmu, oholosti i materijalizmu kao osnovici ovog društva. Ali mi se taj ratoborni osećaj nije dugo održao, jer o tome razmišljam svaki dan i nalazim primere u svakodnevnoj komunikaciji. Razmišljala sam o dečaku koji je sebi dozvolio da odraste toliko da ga povrede bez reči i jasne grubosti. O tome gde živi, šta jede i sa kim priča. Da li je zaljubljen, piše li pesme i ima li na čemu gledati ligu šampiona, ako voli fudbal. Da li mu u kafeteriji daju čašu vode. Je li voljen, koliko je iskren. Koliko smo svi iskreni prema drugima i još teže pitanje, koliko prema sebi? Zar nismo prosti, površni, teški? Izrazito loši i samo u nekim trenucima, blagosloveni jedva satkanom nežnošću prema neznacu ili sapatniku, kratkotrajnom, brzopletom. Dok nam grubost ponovo ne ofarba krila.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

08.05.2017.

"ugrizla bih je za glavu" je najmorbidnija rečenica ikad izgovorena, toliko psihotična i poprilično neizvodljiva, a izrečena sa takvim prezirom i gorčinom, da ja i posle dva meseca sedim na stolici i ne verujem da bi neko to osmislio. zamisli da saznaš da te neko želi ugristi za glavu! ne da je razbije, raseče, spljošti, izgazi, ne. ugrize!

18.03.2017.

postosmomartovsko izdanje

iako je većina tekstova na ovu temu utemeljena na feminizmu i seksizmu (muški pol diskriminiše ženski), ovaj moj bi mogao da se okarakteriše kao mizoginija, iako on to apsolutno nije. reč je, zapravo, o iskvarenosti modernog društva. žene sebe doživljavaju kao robu sa tržišta. činjenica je da je minoran procenat žena (ženskog pola, ne mislim ni na kakvu određenu hronološku starost, ali recimo od 13 do 60 godina) koji nema plastične nokte, iscrtane obrve, neke izmišljene slojeve mejkapa i ostale stvarčice koje prelaze granice normale u sređivanju (pri tome mislim da im ne treba više od 20 minuta da se spreme izaći van stana/kuće). ne razumem svrhu štikli od 15 cenata u kojima se izdrži pola sata i onda se vadi nešto udobnije iz torbe. posmatrajući te žene, stičem dojam da su vrlo lako prihvatile da budu kapitalistički roboti, žderačice mode i lošeg ukusa. ljudi su generalno postali nalik sunđerima - upijaju sve što im ponudi tržište, pa i ako im se čini da izbiraju, to je sve ista gomila iz koje izvuku nijansu za sebe. zato, umesto što je glavni osmomartovski problem žena da li će dobiti karanfil ili ružu, pametnije bi bilo porazmisliti o tome u kakvu su kolotečinu upale i šta dalje s tim raditi. lutke na naduvavanje nemaju nikakva prava...sem da se izduvaju.

23.02.2017.

sindrom stečenog nedostatka profesionalnosti

ima tako dana kad me nešto posebno žulja, sem federa u krevetu i ranog buđenja...ovih dana su to ljudi koji su se makli sa balkana (i hvala im na tome), pa sve sa distance komentarišu vladajući sistem, predlažu promene, razmene, bahato ulaze u debate sa narodom koji tu muku živi. fejsbuk vrvi od takvih komentara, prave i stranice podrške, predlažu nove političke stranke koje okupljaju šačicu ljudi, glasno mrze sve poznate i nepoznate, koji su svakako omraženi, ali se nekako drže na svojim pozicijama. ali to nije razgovor uz kafu, nego 24/7 usmerena jadikovka, pa uopšte ne razumem kakve to oni živote vode i da li im je to jedino o čemu dumaju, pa ima li kakvih problema u tim njihovim savršenim državama, osim terorističkih napada i ponekog štrajka. jedan pametan čovek je rekao: da smo bolji - bilo bi nam bolje, pa obrni, okreni, jeste tako. i hajde što oni virtuelno baljezgaju kojekakve, njima naravno esencijalne stvari, nego što se, oh, čude kako to da mi sedimo skrštenih ruku, dok nam karikature ljudi šište sa malih ekrana. što je onda ta gospoda šmugnula iz pihtijaste države, kad već može da promeni oblik i strukturu. i što se ne vrate, ako već imaju goleme ideje. a o ispranim frazama da ne pričam, sve pršti od sarkazma, kuckaju po raznim tviterima, forumima i blogovima svojim srebrnim prstićima, ostali su vezani za svoju državu i narod, ali ne drže govore na balkanu, nego nekom dalekom balkonu, dok puše cigarete sa ukusom narandže i cimeta, a kunu se da bi zadimili drinu bez filtera, pa makar im bila poslednja.

15.02.2017.

kao pogrešno zakucan ekser ili tupo zaoštrena olovka. preskočen stepenik. kako opisati razmak između dva nejednaka stupca. spavati, a šta drugo.

14.01.2017.

lezi i pokori se - isti smo.

07.01.2017.

ko o čemu, svi o pivu

a i o čemu će, ne možeš više truniti o socijalno-ekonomskim temama, ako nemaš čime da ih zaliješ ili koga da poliješ. ali evo, ima jedna anegdota kad se gospodin pr mr fr br doktor, uvaženi, šiškao u jednom salončiću - pivnici, pa se naravno raspričao sa prisutnim uvaženim pivopijama i samo im sunuo u lice: eto, ljudi pričaju kako je kola štetna, loša za želudac...ali meni niko nije došao u dežurstvu sa problemom jer je popio četiri litre kole. pa vi sad produmajte.

10.12.2016.

gde god nađeš zgodno mesto, ti primitivizam posadi

plačem plačeš plače plačemo plačete plaču

18.11.2016.

sveprisutan alkohol, svakodnevnica, neizbežna kafanska suština ili kućna varijanta. pijucka se, loče, poliva... bezgranična melanholija. urnebes. odumiranje moždanih ćelija, ili je to samo prirodna tupost koja obavija ljude, dok tako razasuti krvare nad svojim ratnim herojima, idolima iz nekog lepšeg doba ili dok smišljaju nove, opet za bolja vremena. podriguju i smeju se svom činu, ponosni na odabranu ulogu alkoholičara u civilu. u alkoholu se kriješ od: tuge, žene, loše politike, crne hronike, zelenaša, vanzemaljaca. takođe pomaže da se setiš i zaboraviš, isprazniš želudac i novčanik, uništiš drugima veče ili u gorem slučaju - sebi. dok pričaš, jezik postaje svrdlo u ustima. zatvori gubicu, nije vrijedna zanata, mito, mito bekrijo...

17.11.2016.

a cage went in search of a bird

11.11.2016.

— ¿Te sientes mal? —le preguntó. 
Remedios, la bella, que tenía agarrada la sábana por el otro extremo, hizo una sonrisa de lástima.
—Al contrario —dijo—, nunca me he sentido mejor.

05.11.2016.

sunce umire pevajući

a ljudi zaboravljajući
na staze, lica, predele i predjela
na kvake preteške za otvoriti
presavijene novine skvašene gorušicom
uflekane kafanske stolnjake
i stolice na kojima su sedeli
skladno formirani trupovi
obučeni u moderne i mirišljave
vešto prekrojene vreće
ili bar potiskivajući
bare u kojima su ostale zaglavljene
lepljene cipele
nepredviđene za kišu
a i šta se danas može predvideti
kad su preokreti glavna zabava
sitna zloba vremena robota
iskrivljene nogare tih istih stolica
klate na smrt preplašene udove
na pedalj od zemlje
i kako ostati čeličnih živaca
zarobljen u gomili sebe
dok se osećaš kao
kolateralna šteta
pogrešan izbor sa mnogo doktrine
koliko je nas slučajno na ovom svetu
koliko nas se bavi suzbijanjem
zavaravanjem i zavarivanjem
pogrešno konstruisanih stvari
koliko nas je uopšte svesno
varke života i svih istina i laži
koje u zagrljaju vise sa plakata
koliko mene je zapravo
skriveno
i ne želi biti nađeno
ni za šta
nikada.

02.11.2016.

ako

li bude ali, ali kako bismo znali, ako smo ali izabrali.

13.10.2016.

o nečemu

čitajući iznova heseove četiri autobiografije pisane u različitim periodima života, ne mogu a da ne razmišljam o uglu posmatranja sopstvenog napretka ili začaranog kruga u kom se čovek udobno smesti...istina, svaka sledeće je bila duža i opširnija od one prethodne, ali me ne navode da zaključim da je to zbog godina koje nameću duže opise. naprotiv, moja logika putuje u obrnutom smeru. no, ono što me je navelo da o ovome pišem jeste kako na neke stvari gledamo drugačije kako vreme odmiče. i što se više udaljavamo od svog prošlog, to više uobličavamo ljude i događaje. dok se u prvim trenucima pitamo da li se nešto moglo izbeći, već u sledećem klimamo glavom sudbini.
posebno me je potakao njegov odnos prema porodici. citiram: "Kao rezultat uspeha sa Kamencidom, mogao sam se leta 1904. oženiti (jedna Bazelkinja) i odselio sam se u malo selo... Tamo sam živeo prve tri godine u seljačkoj kući, vrlo skromno, zatim sam izgradio kuću u kojoj sam ostao do 1912...pokušao sam da vodim prirodan, marljiv život blizak zemlji, izgradio sam vrt, dobio tri sina. To je bila građanska epoha u mom životu." (pisano 1923. godine)
taj deo njegovog iskaza je previše prost, uramljen, dok su neki drugi, njegovi školski dani, borba da postane pesnik, razgovori sa raznim ljudima...potpuno drukčije oslikani. to mi se nikad nije dopadalo kod književnika, ta ravna linija života kojom se predstavljaju, bez ikakvih kosina, kojih je sigurno bilo, jer odnos sa ljudima ne može biti toliko jednosmeran. eto, uzgred pominjem, malo sam se oženio, malo pravio decu, ali kakav mi je bio vrt...pa vodopad,pa mala brana, ptice na hrastovim granama...
još jedna zanimljiva činjenica je ta što se zbirka eseja zove Samovolja, a u par navrata napominje da je to vrlina koju najviše voli. ali, ko je ne voli? no, udaljih se od teme...
pitanje je: kako to da sve što nam se nije dopadalo u životu skupimo u vreću nepotrebnih stvari i istresemo nasred ulice? ili, ako smo perfidniji, pomenemo to kao dogmu u svojim spisima.

01.10.2016.

"...djeca bi se igrala, boli ih kurac za pretke, imaju po livadama samo bombe i metke. imaju i šprice i nemaju ništa u planu, imaju roditelje koji nemaju ni za hranu..."

05.09.2016.

'

kad zaškripi, da li je draža tačka ili zarez, da li izbor pada na raskrsnicu ili jednosmernu cestu, je li patetika draža od sarkazma, teže li je prihvatiti istinu nego progutati laž. jesu li svetski lideri poveli i tebe na proputovanje kroz očaj.koliko još sebičnosti treba da ponudimo. od koliko izmišljenih bolesti da se razbolimo. kad zaškripi, da li je strašniji odlazak ili opstanak...

20.08.2016.

lutkarsko pozoriste

plasticni nokti, plasticne sise, nacrtane obrve, zalepljene trepavice, napumpane usne, naduvani misici, izbuseno lice, istetovirana tela, liposukcija, markirana odela, mamini sinovi, lazne skromnosti, emancipovani, majke tereze, pametni telefoni za one koji se ne osecaju tako...pobeci, skriti se, ne misliti.biti daleko. biti niko.

04.08.2016.

alkohol je tempirana bomba za agresore. nalivaju se kao pustinjaci, nikada im nije dosta. ne mogu im ništa životne radosti. oni svoj osmeh ogledaju jedino u praznim bocama.

02.08.2016.

posleponoćni ekspres lonac

kad sam išla u vrtić, vaspitači su imali vrlo grandiozne vaspitne mere, ali i potrebu da od nas naprave umetničke duše, pa ko se pronađe. pravili smo predstave, karafeke, te maske i čestitke za sve postojeće i u trenutku izmišljene praznike, ali i bivali slikari, kada smo imali osnovnih sredstava za to. sećam se tog dana i papira ispred sebe...vaspitač je po njemu prosuo crnu i belu temperu i zadovoljno otišao do sledećeg deteta. šta jedno dete može učiniti sa dve boje, a toliko bi toga...ispala je zimska snežna noć, ali kada su je objavili u nekom časopisu, pored dva najšarenija rada koje su moje oči ikad videle...kakav dojam on može da ostavi? elem, povodom moje asocijalnosti iliti kurt kobejnovske duševnosti, u tinejdžerskim danima, mama je često iznosila taj časopis i rekla bi: predskazanje. ona je mislila na neku kvazi depresiju, a ja ovih dana shvatam da je konstatacija tačna, ali samo za to da drugi žele da diriguju tvojim životom. dostavljač tempere zasigurno nije imao loše namere, ali mi nije dao izbora. tako i društvo u kom živim, što je opsena. zašto čovek ima svoje principe? da bi ih kršio... da sam izabere boje ili da odluči da uopšte nije slikar, nego je zidar sopstvenih izbora. ono što vidim danas, jesu ukalupljeni ljudi. pa i mladi. postalo je normalno da puno pijemo, da se drogiramo i pljujemo na državu, očajavamo i patimo za naciju, pa onda i za ostale, ako je potrebno, što manifestujemo ubacivanjem zastave ugrožene države preko profilne fejsbuk fotografije, pa kladioničarski nevešti trikovi, sujete i neosnovani strahovi. racio, ko te je u smeće bacio?

29.07.2016.

od svih prirodnih nauka,

većina ljudi najviše veliča matematiku. ali, biologija je dokaz da jedan i jedan nisu uvek dva. još ako se dobro ne presabereš...

28.07.2016.

q

narcis ili zlatousti?

26.07.2016.

studentska je tuga pregolema

sem svakodnevnih turobnih misli, neshvatanja, satiričnih osvrta na realnost i ostalih patetika, katkad se prebacim na analiziranje svih stanova u kojima sam se smrzavala, znojila, imala noćne more ili pijanke od kojih nastaje čir na želucu... u kojima sam gubila čarape (mada češće drugi) i menjala cimere, kako one stalne, tako i one periodične, sa kojima nisam imala ni dogovor: samo jednog dana shvatite da tuđa četkica za zube stvarno stoji predugo u vašem kupatilu. prvi stan je bio fantastičan, crnobeli tv sa dva kanala, od kojih je jedan prenos kamere u zgradi, plakar za lutke ili za nekog ko je došao na letovanje i fotelje na razvlačenje od kojih ne mogu da se zatvore vrata od sobe. šporet je radio samo crvenim slovom. a. i ja smo se pokupile posle 56.obećanja da ćemo dobiti novi. posle sasvim pristojne garsonjere i nepristojnog cimerskog života, sledeća godina je počela u prostranom stanu, uz minimum nameštaja i sa novom cimerkom, a uskoro i cimerima, koji su se smenjivali u skladu sa njenim ljubavnim zovom. tokom jedne od pomenutih ekskurzija sam pobegla glavom bez obzira u špajz pretvoren u sobu, sa kliznim vratima i najturobnijim ukućankama. tada sam odlučila da ću naredne godine živeti solo, ali ne lezi vraže...vrlo nepromišljeno se smestih u kancelariju-stan , u raspaloj zgradi pozorišta, sa kupatilom u hodniku zgrade i toaletom na spratu iznad, koje bi hičkoka sigurno inspirisalo, a svakako i bager. ta nužna umetnička dela sam delila sa dve babe, od kojih je jedna imala vrlo buran seksualan život uoči najtežih ispita, dok mi je druga pisala preteće poruke po kupatilu i pravila šator od svojih gaća iznad kade. a onda potpuni skok na postmodernizam, uz svu kapitalističku glupost uređenja stanova: tako mnogo nameštaja, a sve glomazno i nepotrebno. baš nisam imala sreće..ima jedna dobra stvar u svemu, ali se trenutno ne sećam koja je.

12.07.2016.

na ovoj ili onoj strani rata i mira, pod maramom nemira, reklo bi se, ili poreklo, sta li se sprema i da li se servira hladno, ili su sve stare price goruce za sva vremena. i svi su zedni vode ili krvi, hvalospev koznim foteljama, mudrim glavama, dokumentarcima koji nam krpe iscepane misli, zlim osmesima sto se cere sa prozora nekih drugih gradova, ciju li decu podizu u belim, lakiranim kolevkama, koliko je mozgova prenapregnuto,a koliko na promaji i cime se bave svi ti ljudi i koliko je daljinskih juce i danas i koliko ce sutra biti u masnim rukama, prebacujuci tudje vaske preko velikih ili onih manjih ekrana. koliko mrznje moze da se tovi u tako sitnim dusama i kojom recju to nazivati...na ovakav ili onakav nacin pruziti prst ili stisnuti pesnicu.besciljno. bespovratno. beskrajno i beznacajno.

09.07.2016.

mala hiberbola -ne trči pred rudu-

-zdravo, došla sam samo...-

-da pogađam što si došla? sigurno si shvatila da se od fakulteta nećeš 'leba najesti, pa odmah listaj oglase, traži neki kancelarijski posao, da noktići ne puknu, ali avaj, sve što se naposletku nađe jeste kafana, šank, pranje čaša po ceo dan, smeškanje dekicama za dinar ili dva bakšiša...

-...da pitam možete li pomeriti kombi sa ulaza u zgradu? ne mogu da izguram biciklo,hvala.-

07.07.2016.

and if you're offering me diamonds and rust, i've already paid.

04.07.2016.

Laura Makabresku

http://www.dinosaurcity.org/2011/07/interview-feature-with-laura-makabresku.html

u prilogu možete pročitati jedan stari intervju sa poljskom fotografkinjom, satkan pre tačno pet godina, ali i dalje svež, baš kao i tematika njenih fotografija. sem ljubavi prema objektivima, razmišljam koliko je lepo i zahtevno biti kvalitetan žurnalista, čačkati po gomili i izvlačiti stvarne talente na površinu, dati im njihovih pet minuta, da izrone ono najdublje i najtiše, ostaviti im prostora, a opet ih ne rasplinjavati.

23.06.2016.

zla sujeta dirigentskom palicom čačka uvo ponosa. čučavac, ako ćemo jednostavnije.

16.06.2016.

njena jednostavnost u istini izgovorenog je jedina čista stvar koju čuh i nasmejah joj se. od toliko književnih zadruga, vrtloga, analfabeta i mediokriteta, izlazi na površinu jednobojna, jedva čujno prisutna iskrenost, po svaku cenu izgovorena, skoro pa izgubljena u gustoći rečeničnih članova, a ipak pitka i jasna. dragocena. i možda nema tržišnu vrednost i nije za pesme ni kafanske spike, ali me ta srčanost neprekidno podseća da nije sve zamagljeno, postoje oblici, opipljivi, bez presvlaka, ešarpi, tirkiznih dogodovština. samo kamen. i spavač.

10.06.2016.

.,

to je moja tacka ili moj zarez i moja osuda na neodredjeno, sopstvene prepirke i spoticanja. napisano koje stvara konfuziju nakon svakog ravnanja.sta je pisac hteo reci,a sta je precutao,da bi se skrio iza prenapregnutih slozenica?

27.05.2016.

kao što reče taj i taj: sve svoje sa sobom nosim (a sebe kako-tako podnosim).

12.05.2016.

užas je tvoja furka

bez pogovora i bez predgovora, slovakanje staro u zamku se hvata, previše je vode ušlo u taj čamac, presahla su slova potonula strahom; obmanom će vreme zamagliti težnje, laganje se strašno učinilo piscu, pisac htede reći kako gasnu vatre, htede, ali stade da iscrta tačku. paukova mreža biva ukradena za spletke u tamnim uglovima tajni, previše je furke iskrivilo pramac, smejanjem se pisac razboleo reči.

01.05.2016.

par ponoćnih misli

o tome koliko fioke ljudskog mozga jedva čekaju da budu ispražnjene-možda je nepotrebno i govoriti. jednom otvorena, škrinja se provetrava svakodnevno. da li je navika ili potreba?
umesto da čitaju deci priče za laku noć, očevi čitaju novosti i kafanske račune; usresređeni na brojke, verovatno ne primećuju da su nogavice pantalonica sve kraće i taskoba se češće uvlači u prazan prostor misli, u kome bi, po nekim lakomislenim bajkama, trebala obitavati razdraganost. sve je više dece koja odrastaju bez očeva, ali onih postojećih, fizički prisutnih. možda je roditeljski instikt ugašen modernim vremenom ili sputavanjem emocija u korist laktanja kroz surov život.
kao što jedared zapisa mika da žene pronose ulicom trbuhe kao kasice za dobrovoljni prilog... i one to doista čine. i ne bih o ovome toliko razmišljala, da ne poznajem jednu mladu majku koja čak nije ni svesna da je majka, ali je predana svojoj ulozi i duboko u sebi, verujem, oseća svu sreću ovoga sveta satkanu u malom biću, dok ga hrani sopstvenim telom. posmatram je uplašenu vremenom što dolazi, nesigurnim koracima čoveka, slatkorečivog, upletenog u mrežu laži, uz osmeh i priču okićenu, a sasvim zelenu. volela bih da jednog dana poverujem da se čovek može zaista promeniti. na bolje. da može iskoreniti svoje neravnine koje mu remete ispravan put. jer ćutanje kuje most od ljubavi do požrtvovanja. a ko želi da bude žrtva sopstvene ljubavi?

14.04.2016.

bez stega i okova
sve što se uzeti dalo
u pomrčini prespavalo je vek
moje su tajne
uvek bile nage
i reči tucane kamenom
kako bi lakše tekle
kroz neke druge
izmišljene
iznedrene
nepostojeće

smešno.

a prkos nadu ne daje
ne haje
ni jedrilica uz vetar
nikad stići ne može
uzgred
to nije otkriće
već prećutano predznanje.

07.04.2016.

jahati sa sudbinom

Ljudski mozak je prevaren i to nije nikakva novost današnjice, mada nikad neće biti na naslovnoj strani nekog nedeljnika. Biti nemi posmatrač je gotovo nemoguće, jer to označava pristajanje, sleganje ramenima i okretanje glave ka nekim drugim, važnijim (?!) stvarima. Potaknuta velelepnim političkim sloganima koji vise sa apsolutno svakog građevinskog objekta, čiji su ciljevi da vam se, oh, urežu u srce i pokrenu vas da glasate baš za njih na predstojećim izborima. Dobijem slom živaca svaki put kad u sandučetu u koje jedva mogu da uguram ruku, pronađem desetine reklamnih političkih flajera...pitanje: da li to neko zaista čita? Da li je svaki papirić osuđen da završi u kanti za đubre (u najboljem slučaju) i koliko se novaca potroši da neki debeli demagog osvane u svojoj zamišljenoj veličini - preko cele zgrade od 10+ spratova? A da ne pominjem skrnavljenje Amazonije, jer, koga zaista to danas brine? Ko uopšte srče kafu, zabrinut zbog tamo neke šume ili reke?
Prokleta mogućnost izbora mora da postoji, kao što reče Džoni, ali nijansi ima mnogo, samo što lenje guzice, zalepljene za komad nameštaja u memljivoj sobici, listaju kanale i prde za dobrobit bruto nacionalnog dohotka, jer su čuli za to od nekog političara koji je statistički izračunao da će BND porasti sa rastom slepljenih guzica za vreme reklamnih trikova.

ja sam građanin sveta
ja kupujem
zaborav
brzo brzo
brzo
brzo brzo
brzo
u grotlo svemira

23.03.2016.

.

šta te to čini čovekom, ti, skupino mesa i kostiju
po istoj zemlji hodimo i u istom se svetu rodimo
a ti si lako zaplovio i sebi svet prilagodio
bez procene i bez proroka, pod jezikom pljuvačka poroka
gutaš je slasno uz užinu i glasnu kafansku družinu
hoće li čovek ikada nositi ime tvojeg ja
ili je ego alteru previše stran za zabavu
misliš da te je poneo vetar što duva u dobar dan
zapravo, vazduh je bolestan i u njemu si beskrajno sablasan
ako od tvoga rebra je jedna se eva rodila
bolje da nije ni plovila na lađi tvojoj telesnoj
jer se u strahu raspala, i lišće iz nutrine kidala
nema te boje ni zvukova koji bi tebe odbranili
ni stisak ruke ni mala kap koju bi žmureć izumeo
tvoje su samo prošlosti u gradu, kolevci ratova
i mrežasto čelo ratnika i glava prepuna bolova
ako se zbog tvog nemara jedan mlad život ugasi
nema tog kajanja i laganja što će te u svetlost povesti
u mržnji ili u očaju, dok oči su uprte u tvoj sud
ti levom gaziš prošlosti put, a desnom
zar nisi nisi imao kud?

16.03.2016.

Ali,

dok bušeš pevao, ko će tvoje breme da nosi?

10.03.2016.

šamaranje prirode

Započnimo temu jednom ekološkom pričicom: pre nekoliko godina, dabrovi su reintrodukovani u Srbiju, tačnije na Zasavicu, što je zaštićeno močvarno područje - idealno stanište za njih. U raznim tekstovima se pominje da su oni nestali početkom XX veka sa ove teritorije, ali svakako da životinje ne iščezavaju, nego u većini slučajeva bivaju izlovljene od strane njihovog gospodara, Homo sapiensa. Dakle, više od sto godina je Zasavica disala bez dabrova, a onda se čovek dosetio da ih vrati u već daleko izmenjen ekosistem. Logika: pošto se svaki čovek vraća ili poželi da se vrati u svoj zavičaj, zašto bi onda jedan dabar drugačije razmišljao? Međutim, inženjerske životinje su poznate po izgradnji brana: sve ono što je čoveku bilo zabranjeno da radi u tom rezervatu prirode, dabar je učinio. Tako je nekadašnji stanovnik Zasavice postao jedna invazivna vrsta i ugrozio živote mnogih organizama. Stvar je u tome da čovek daje sebi za pravo da sve pokvari, kako bi posle 'popravio'. Ali, to nije mašinerija sa dugmićima i u prirodi ne vlada duh kapitalizma, niti je čovek konstruktor i programer prirodnih odnosa. Prosečan čovek svoj mentalni sklop drži u čaši vode, 'promućkati pre upotrebe' stoji na ambalaži, ali on je nikad ne mućka i budući da ovo nije aktuelna tema, vrlo će lako okrenuti stranicu i baviti se važnijim životnim pitanjem: ko će pobediti na predstojećim izborima?

15.02.2016.

velika reč ni iz srca ni iz glave
već iz zemlje ko biljka ili cvet raste

i to je odbrana zemlje.

10.02.2016.

podnošljiva lakoća nepostojanja

i da povratiš bioritam i ritam i sistem i otkriješ koliko si proredio načela i da te laž sputa da se otvoriš ili možda i nisu bila odškrinuta ta ogromna vrata, zakopčana do grla, kao noćni stražari...možda je opsena, privid, mali tračak želje, skoro pa poželjeno, posle svih obrtaja nebeskih telesa. sve i da uzmeš u obzir desktrukciju nesanicom, želju za čitanjem, skitanjem, želju za željom bez straha,a ako je strah mačji kašalj, šta je onda bolest nepostojanja? toliko smeha, u grčevima i bez njih, međuprostor bez vremena i ravnoteže, lica, promicanja, raskopčaj košulju, oslušni damar, buku koju stvara, od čega li je to? doktor klima glavom, srčana mana, šta još imate za želeti, trinaest minuta sebičnosti kao trinaest gutljaja slane vode u plićaku, od toga se počinje i nema sivila da se nadvije,samo neka,jedva vidljiva, pomorandžina silueta. želim...istinu.

04.02.2016.

karle u + ša

"...videlo joj se to po bokovima i po usnama, bila je građena za tango, od glave do pete rođena za veselje. zato je mauro morao da je vodi na igranke, video sam kako se preobrazi kad uđe, čim udahne prvi vreo vazduh i prve zvuke harmonike. u ovo doba, dok sedim u santa feu i nema mi povratka, shvatio sam pravu selininu veličinu, onu hrabrost za koju je mauru platila s nekoliko godina kuvanja i zaslađenog matea u dvorištu. odrekla se svog neba u plesnim dvoranama, svog vrelog pozvanja za anis i kreolske valcere. kao da se svesno kondenzovala, zbog maura i zbog maurovog života, namećući svoj svet tek toliko da je on ponekad izvede na igranku..."

03.02.2016.

beskrajno sužavanje prostora, rušenje mostova, od svih ostrva, baš tvoje da bude ostava?

29.01.2016.

aforistička duševnost

-čoveče, izgleda da slabo voziš bicikl, malo ti stomačni mišići pretežu...-

-puno hleba, a malo igara.-

(fanfare, aplauz, klicanje gomile)

27.01.2016.

i opet o manipulaciji političkih dušebrižnika

govoriš mi o ideji
o patriotizmu generacije
da li je to skup interesa nekorisnih ljudi
ili nešto vrijedno robije?

ni mnoštvo smrti ni života ni pregaženih strahova koji ne miruju ni pod zemljom ni pod nebom ni ovde ni tamo gde se puca i gde će se pucati i gde će se ljubiti ako se ne bude moralo ubiti. i opet ispočetka.
i pavel, ti bi opet išao u rovove? izrovao grobove za svoju nerođenu decu.

24.01.2016.

bacači rima

špijunaže
nove sabotaže,
žvaćemo otpatke kao reciklaže.
podređeni zakonu
u zakon se pletemo,
zakonski nas gaze
da ih ne ometemo.
u prostranim sobama
partijski veštaci
kuju nove ogrlice,
a to su nam lanci.
manipulacija?
svesni da smo jači
presrećni smo opet
što nas neko tlači.

22.01.2016.

da li biljke cvetaju dugo i bogato?

moje biljke cvetaju neznatno u nepoznato.

i tako je jednako
a opet tako spremno
da se izvitoperi koji list
ili trn
i bodež u istini
i mač u strahu
koje to biljke nižu bisere na svom vratu?
to su samo trzaji
pupoljak kad se daje
kome se otvara
i da li se kaje
kad ga tuđi zrak sprži
da li poželi da bude čelik
osvetnik
a možda je dovoljno da bude
to što se biti mora
nektara kolevka
i pesma u nemom pojanju

no le pregunto a nadie nada

pero sé cada día menos.

16.01.2016.

ibeyi,lisa's part

"...and they ask me to sing the song that is called i put a spell on you. and i was listening to it and there is a part when she says i love you i love you i love you i love you i love you anywhere i love you anyhow i love you i love you... people think that the repetition is like oh yeah, but actually, repeating things is really important. it makes you understand what you're saying. it makes you feel what you're saying. that's the thing about nina simone. she doesn't only sing. she speaks to you."

21.12.2015.

kad se pesma prekroji
kome će da predstoji?

i da li je pesma čežnja za presahlim
ili tek cvet što izbija kroz grane
kakva je to pesma, kad sva u tišinu stane
kakve reči i dela kroz pomrčinu daju odsjaj
hvatajući se za klizave dlanove
mi nismo pustinjske krtice
i ne poznajemo put tunela
i kad rovimo, mi zapravo kopnimo
ne znajući gde ćemo, uvereni: svetlećemo
uzalud
pesak svetluca, ali to je opsena
ne vara nas lažni sjaj i vičemo
svetlosti daj!
a tunel je
i sve što ispod biva
tetura se
bar neki čamac na obali da je
i jedra za umorna njedra
bez sidra
ali vetra nema
samo pesak koji žeže stopala

pesme su pustinjske česme
mislimo dok žeđ nas umara

ali
naša pesma nije stamena
i nema u nama plamena
mada sagorimo
za čas.

09.12.2015.

od lom mak

Nekih stvari iz detinjstva se rado sećamo, a neke bi radije zataškali i potisnuli u najmračnije komore koje obitavaju u nama. Jedno je ipak sigurno: najupečatljiviji doživaljaji ostaju da plutaju po površini, ne dopuštajući da ih maknemo, a to su ujedno i odrazi našeg karaktera i suština ophođenja koja će nas pratiti celog života, samo što mi toga tad nismo bili svesni. Jedan, u to vreme nemio događaj, svraća mi u misli uvek kad dumam o pijateljstvu i iskrenosti, te koristim blog kao ispovedaonicu, kako bih konačno iznedrila taj gorak ukus razočarenja. U druge, ali i u sebe... Bilo je to pre tačno šesnaest godina, u provinciji u kojoj su već tad sve zelene površine bile pretvorene u parking-zone, pa smo se mi, deca, igrali po pozidama, na betonskim pločama podno kuća i na magistrali, izazivajući nesreće koje se, srećom, nisu dogodile. U kući pored moje živela je devojčica po imenu Maja, vrlo lukava i neiskrena osoba, kako sam posle spoznala, ali tada je za mene bila najbolja prijateljica na svetu. Ona je tad već išla u školu,a ja sam trebala poći za par meseci, te sam sa nestrpljenjem čekala svaki njen povratak, kako bi mi prenosila utiske iz školske klupe. Zauzvrat, koristila me je maksimalno. Nagovarala me da krišom iznosim mamino posuđe iz kuhinje, da od kreča pravimo torte,a u jednom slabom trenutku i da joj poklonim svoju omiljenu lutku, iako ih je imala mnogo više od mene. Tog dana D se vrlo dobro i detaljno sećam. Maja je trebala da dođe po mene, kako bismo se igrale u mom dvorištu. I čekala sam je dugo, za moje strpljenje predugo, a ona nije svratila. Potom sam zvonila na njena vrata. Niko nije otvarao, iako sam bila sigurna da je neko unutra i da mi se smeje iza navučenog paravana. Vrativši se žalosna kući, odjednom se u meni rodio crv sumnje, koji me mučio par minuta, dok nisam krenula njegovim putokazima. I bio je u pravu! Majine papuče su mi se bezobrazno kezile ispred vrata njenog rođaka koji je takođe živeo u blizini. A tek njega što nisam volela... Besna i razočarana, uzela sam njene papuče i ugurala ih u kantu blizu ulaznih vrata, zatrpavši ih nekim kesama i spretno otrčavši kući. Mislim da nisam ni ušla u sobu, kada je počela da me grize savest. Baka, koja je u to vreme bila najbolji detektiv na svetu, skužila me je istog momenta i svojim indirektnim ispitivanjem otkrila moju zakletu tajnu. U početku je bila ljuta, ali je popustila, obzirom da papuče nisam uništila, nego samo sakrila. Međutim, taj blaženi oproštaj i moje olakšanje nije trajalo duže od deset minuta. Cika je probudila i sve bube u samo njima vidljivim rupama. Provirivši kroz prozor, ugledala sam Maju uplakanu i bosu kako stoji ispred kuće svog rođaka i mnoštvo komšija koji su se dali u potragu za njenim dragocenim papučama. Mada sad nije trenutak, moram da dodam da su papuče bile izuzetno ružne i napukle, a ona je imala dovoljno novca da kupi još deset pari. No, to mi nije bilo olakšanje i, zatvorivši prozor, sela sam na pod svoje sobe, ugrizavši sebe za ručni zglob najjače što sam mogla, kako bih kaznila svoje neprilično ponašanje. Međutim, to mom smrknutom Detektivu nije pomoglo da izmeni svoju naredbu: morala sam odmah da izađem pred sve te njuške i priznam da sam ih ja sakrila, te da ih izvadim iz kante i predam žrtvi ovog stravičnog napada. Kako sam se samo tad osećala! Takva sramota me je preplavila, a Majin optuženički pogled me je pratio danima. Svi ti ljudi ispred su odmahivali glavom, osuđujući me, ne mareći za moje suze koje su navirale i reči koje su jedva dolazile do vazduha kroz jecaje. I tog, baš tog dana, shvatila sam da će se stvari u mom životu događati na isti način, samo će se ozbiljnost situacije i ishod menjati. Taj osećaj za pravednost i iskrenost je i dalje u procesu potiskivanja, jer ne dolazi do izražaja, ali osvetnički pohodi se nikad nisu završili slavno i uvek su me potajno, mada vidno, gušili. Maju nisam videla sigurno deset godina, verujem da je dobro i da se suštinski nije promenila, kao ni ja. I dalje joj želim sve najbolje i mnoštvo novih papuča koje će, nadam se, ovog puta biti malo elegantije, kao što priliči jednoj, sada već zreloj ženi.

18.11.2015.

stisnutih pesnica šire se zastave, bacaju sidra u tuđe luke, još malo milosti i malo nebrige, i malo tečnosti da se prolije. more je slano, začinimo ga još, na oči povez, u ruke kanap, vežimo talase što zapljuskuju molitve, reči izgovorene i reči prećutane. još malo slasti pod jezikom tiranina, vlada da zavlada, strah da se opeva. i kaplja krvi, to nam je ostalo. u malo duše, uz malo jada. stisnutih pesnica svode se porazi. pod tuđim jarbolom, kuda sad krenuti...

11.11.2015.


svet bolesnih otisaka
zastrašujućih utisaka
svet u kom se prepliću zavist i požuda
gde jedno oko smotri, a drugo uplašeno žmirka
gde se kuju planovi od karata
a vetar sveprisutan gost
zakržljala moralna načela
smrt kao svakidašnja jadikovka
sve je to deo ovog sveta
čije nutrine smo veliki deo.
zadrtost
je veština neveštih
i neprilagođenost ima svoje vrline
u osami
lepe reči dobiju svoj sjaj na papiru
premda nikad nisu izgovorene
jer se gube u podsmehu.
ono što
mašinerija glasnih žica
ne ume izreći
samo je opsena
nadražaj naših čula
dok plutamo u samotništvu
ili beskrajnoj samoći.

"...ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me
u kamen."

04.11.2015.

Quiero hacer contigo
lo que la primavera hace con los cerezos.


01.11.2015.

igramo se bogova ili smo u vreći rogova?

davno prođe moja dilema, ali joj se iznova vraćam, jer sijaset novih pitanja prostruji kroz glavu svakodnevno. ne, nisam se pokajala, ali više ne ubeđujem opoziciju da pređe na moju stranu, jer, da, igramo se bogova, ali oduvek, homocentrizam nas je zarazio otkako smo počeli vladati planetom, prisvajati životinje i podređivati ih svojim ciljevima. kokoške, svinje, ovce, krave itd smo naterali da nam budu hrana i piće. pse, mačke, miševe, razne ptice, zlatne i pozlaćene ribice smo odredili za svoje žive igračke. a urbanizam nas je udaljio od velikih dvorišta, pa smo te pse i mačke, uglavnom pokupljene s ulice, morali da negujemo u stanu. odjedared, sezona parenja nas uhvati nespremnim, a samo oni koji su to proživeli znaju da je strašan stres gledati životinju kako se pati, a ne mogavši joj pomoći. i onda dođe na red kastracija, ma koliko se oni prirodni zakoni bunili u tebi. a gde je kastracija, tu je i osuda: ko si ti da ukidaš reproduktivnu aktivnost životinji, pa moralna načela, stavka po stavka, sva živa bića treba da se vole, razmnožavaju, a ti ga zatvoriš u stan, gleda kroz prozor, vapi za slobodom. ..
ne možeš ostati baš tvrd na te komentare, ali se potpuno druga slika krije iza te strane priče. da, ali svi ti "ljubimci" sad postaju lutalice po brzim gradovima, ispresovani po magistralama, otrovani od nervoznih ljudi koji noću ne mogu da spavaju, smrzavaju se na niskim temperaturama i kolabiraju na visokim.
i, šta je onda humanije? igrati se bogova do pola, a od pola glumiti vola?

09.10.2015.

studija o izboru

kao nesuđeni (srećom) student književnosti, stekla sam averziju prema tekućim ili stajaćim studentima tog smera. suživot sa studentkinjom koja je odabrala baš taj osud me je dugo i sistematično žuljao, a tek njene kolege koje su nam zaposedale ionako skučen prostor i pričale o kritikama i enklitikama, postajale su mi noćna mora. često sam se pitala da li profesori imaju takvu moć da im potkuju razmišljanja kao robotima, ili priroda ličnosti igra važniju ulogu... sticala sam dojam da oni više i ne uživaju u napisanom, dok sve to ne preformulišu svojim jezikom, dok ne vide sve skriveno (da li je?) od očiju čitalaca. poezija ljušture. možda još postoji srčanost u nekome ko se opredelio za taj rusvaj, ali, avaj, zašto sam prilično sigurna da takvog u ovo doba neću sresti...

04.10.2015.

tuga skrivena pod žaluzine
i malo svetlosti da se uzdigne
da se primakne kroz okna prozora
da pređe u svetlo obzora
s neba da siđe kroz zidove
uz zastore da se pribije
i osvetli obraze jutarnje
malo je svetlosti iskonske
tama mi leži u čašama
vodom se žeđ ne rastvara
pesmom se ništa ne ispeva
...
ko pisac što trpa u redove
sve posmrtne reči kroz galope
a onda ih razblaži žalošću.

pa gde si poći naumio
kad stojiš ko vojnik olovni
ko ekser u zidu samotni
drhtiš kad ti se osvetli
put kojim si želeo stizati
u ove jasne stranice
četiri zida ponoćna
ko četiri straže smrznute
napolju hladna je gomila
i svi smo olovni zlotvori
što svetlosti ne damo prodreti.

a nekad smo znali hodati.

26.09.2015.

.

misliš da mirno spava
pravednost na tvom krilu.

dodeli krivnju ljudima
kao po koru hleba
da ne budu gladni studeni.
zmija je ljutnja ljudska
sa bezbroj nemuštih ćutanja
trovanje neznanim jezikom
je samo običan izbor
a izvor svih grešaka
leži u njegovom rascepu.

24.09.2015.

razgovor

...15:30h...
...18:02h...
...

-Čuj, mislim da sam se konačno stacionirao, izvršena klarifikacija moje dosadašnje dezorijentisanosti je počela da dobija na bujnosti, što će reći da prišiveni babel za moju ličnost ne vredi ni pet para, sad kad je prošao tornado kroz ceo projekat mediokriteta.  Kakva uzurpacija, zar ne?!-

-Svakako svakako...-

-To je bila munjevita brzina. Kažem ti, mač sa dve oštrice. Budeš prezican, koncizan, a pritom degradiran, a neke sivonje ti dahću za vratom. Difamiran sam! Kako da se nosim s tim, razmišljao sam... Treba mi neki roborativ, neko ulegnuće, a da nije mišja rupa u koju bih se zavukao...eto, tako sam razmišljao...-

-Strašno...Izvini, ali sad bih morao da...-

-A tek multipla okolnost koja me sputala da drugačije odreagujem. Da budem pragmatičan! Rekli su da sam žaluzan! Da od mene nema goreg krpelja koji ne zna ni što sisa krv, i da je zaglavljen u tuđoj koži. I naposletku, da sisam i njihovu krv. Zamisli! -

-Užasno od njih...A sad stvarno...-

-Stvarno ili nestvarno, prijatelju moj, nisam ni ja bio siguran. Mislio sam da postajem paranoičan, gledao sam kroz špijunku svaki ubogi dan i štrecao se od zvuka lifta. Ja, koji sam poznat po svom mederatizmu, Akademik Profesor Doktor, najbolji u generaciji, sada sam bio zrnce maka, ništavan...-

-Ti si puno više od toga! Ovaj, čeka me...-


-Čekali su i mene...Obaveze, poslovni partneri, pa i sankcije kad su došle na red, prvog su mene sačekale, znaš? Ali, ja sam se odgurnuo! Nisam pristao da budem placenta uterina koja se odbaci tek tako. Sam sam poleteo!-

-Ti mene zajebavaš?!-


-Ne zajebavam te, stvarno je tako bilo, desilo se, tako je kako je, nositi se s tim mora, žig je ostao, ali...-

-Čuj, sedim ovde tri sata slušajući te, kao da nemam pametnija...-

-Znam, znam, ali za to služe prijatelji! I kad sam ti dao da iščitaš moj poslednji rad objavljen u NPGu, nisam insistirao da mi kažeš svoje mišljenje već sutradan! No, dobro, izvini, možda sam preterao... kako ste ti i Marija, imate li planova?-

-Dobro je sve, tek je u četvrtom mesecu, pa smo još aktivni, heh, šetamo često, zagledamo kolica, krevece, znaš, sve te stvari u koje se ja neću petljati, ali eto, red je da prodiskutujemo...-

-Ma naravno, samo, ja se ne bih baš prepuštao tim glupostima. Zatupljuju čoveka. To su ženska posla. Mi, muškarci, treba da sagledamo šanse za bolji razvoj. Koliko je već godina prošlo, a ti ni makac u struci, pitaju ljudi šta je, radiš li šta, pišeš li...-

-Iskreno, nemam sad vremena, porodica je ipak na prvom mestu.-


-Znao sam da će ti glavu pomutiti! Mogao si dogurati do vrha, a sad ćeš se mlatiti sa usranim pelenama. I što uopšte pijemo kafu? Kad se izvučeš iz sentimentalnog bunara, javi se. Ajde budi pozdravljen...-

16.09.2015.

tema za diskusiju:

da li je dobrota stvar inteligencije?

09.09.2015.

smrti se niko ne raduje, retko ko i životu. (ali zato čokoladi...)

02.09.2015.

konciznosti sloj.

šeksirov san u noći ove pakosne vreline
nije mogao biti ni lep ni poetičan
možda ga u njegovo vreme
računar nije ovoliko pržio
dok je kuckao po njemu
čekajući da se instalira nova android aplikacija
ili animacija
jer nije imao drugih preokupacija
u svom osornom životu.
možda je i on brao maline
i imao izgrebane ruke i nos kao pinokijev
a možda se sunčao na azurnoj obali
i sunce mu apsolutno nije smetalo
pa je leto voleo i u obrisima
odrazima, mirisima
i devojke u letnjim haljinama
i letnjim čizmama.
možda se, oh,
mogao roditi kao slon
pa šta bi mama slonica i tata slonac
sa takvim detetom-poetom
u surlu bi mu mastilo sipali
i presušile bi sve mastionice
a on bi hamleta osakatio
i znojio se, pokušavajući
biti koncizan
kao političar vodeće stranke
svake demokratske države.

22.07.2015.

misao godine

ljudski bezorazluk ima granicu, a ona je očajanje da bezobrazlukom ne postižeš ono što si naumio.

25.06.2015.

igra staklenih vukova i stepskih perli

Već tri godine pokušavam pronaći jednu Heseovu knjižicu pisama i eseja, ali kao za inat, uvek mi je izmicala. Međutim, pre neki dan je nađoh na internet aukciji za tričavu svotu, pa krenuh iščitavati usred ispitnog roka. i tako ti on piše o pismima mržnje nekih nemačkih studenata koji su ga etiketirali kao nadnacionalnog, pacifistu, nekog ko odbija biti plave krvi u to prekretačko vreme za Germane (dvadesete godine), pa su se pozivali na Šilera, Fihtea, Kanta i Vagnera, koji su, kako su naveli u svom pismu, bili strastveni, a ne kao taj Herman, koji mlako piskara i ne zna napraviti bum, uzdrmati narod, dići ga na noge...I Gospodin Pisac je prekomentarisao kako ga je začudila potreba da se jednom spisatelju kaže kako je loš, za svoju državu, narod i večnost, i kako je nedostojan svoje pozicije umetnika u usponu. Njemu je bilo čudno, dabome, jer nije imao internet, ali da živi u ovo vreme, nailazio bi na žučne rasprave oko svake sumnjivo ispisane rečenice. Jer ljudi sebi daju za pravo da javno osuđuju druge, da ih verbalno linčuju, zabace udicu mržnje i čekaju čitav jedan vek dok se žrtva ne uhvati.

20.06.2015.

Santa Leda - DeLa Slute

uobičajeno je teško započeti novu prepirku sa samim sobom, ali kad se upotreba sile potiska izjalovi, ništa drugo i ne preostaje. ko je odgovoran za neravnotežu i ustajalost tek rođenog dana? vikendi su mi uvek ličili na preparirane jelenske glave što vise začuđeno sa lovačkih zidova, ko zna u kom paklu. raščistim prostor, skuvam čaj, isečem paradajz i predomislim se. preokrene se misao za sto osamdeset stepeni. i onda započne ledeno doba raspoloženja... istina može postati laž, ali laž ne može postati istina, to me je naučio život. ali, da li je i prećutkivanje laž, i kako se nose ti skriveni porazi? dođeš do stupnja kad ne veruješ očima, ušima, slovima i mrgodno klimaš na sve. kakav čovek kapacitet ima... i ostaje samo poezija kao suština svemira. sve ostalo je teška rabota.

17.06.2015.

znaš li ti uopšte kakvu ja decu stvaram?

kao kad priče iskušavam
ja ih gradim jednog jutra
udahnuvši život i sen
rastopljen mak sa jagodica
kaplje u pesak detinjstva
gradeći novi smeh
nečujan sivim strašilima
ovog poludelog sveta.
klikeri-oči 
kotrljaju se po prolećnim danima
koji sami sebi skroje
i obuku
smejući se živo i beskonačno.
znaš li?
mirišu na jesenje ruže kada ih zagrliš.
prsti-dirke klavira
ton se stiša samo
kada usne.
a dok spavaju, oni dalje putuju
i na tom putu ih ne koče
niti guraju tuđi vetrovi.
kakvu ja decu stvaram...
potkivam njihove hrabrosti
čekićem svoje igre.
...
višegodišnja doba prestaju da teku
ostaje samo morska pena
gusta, pregusta.
prigušena muzika i dim
ugasle vatre.
ostaju skraćenice, zarezi
i smešna zbilja života.
12.06.2015.

jeza poeza

knjige, knjižice, knjiguljice,
knjiške čituljice.
sveske, teke i moljci
koji izjedaju papir
na kom ne piše ništa važno ni jasno,
glasno govori samo naslov.
grub redosled, štavljene rečenice
besprekorno segmentisane u stihove
i skraćenice.
poezija je postala gomila nesređenog jada
kravata vezana za stopala
sapliće se, trčeći ka priznanju
misao škripi, ne odustaje od rikverca
tužno je, a tuga je ekstrakt hertza.

09.06.2015.

dramska liturgija iliti kako smo postali bezobzirni

U velikim gradovima žive i veliki ljudi. Ali, pošto nisu mogli da se dogovore koja visina je potrebna da bi neko dobio titulu vođe - ljudi su počeli da se smanjuju. Danas, oni gmižu kao mravi, misleći da su hodajući hrastovi, čili i plodni.
Vreo podnevni čas, pun šetača našminkanih kerova i letnjih čizama, započeo je vrtoglavicom prijateljice koja se srušila ispred apoteke, u centru grada, od prevelikog bola u donjem delu stomaka i niskog krvnog pritiska. Boja iz njenog lica je iščezla u roku od pet minuta. Posle nekoliko pokušaja da je vratimo u svest, druga prijateljica je ušla u apoteku:
 -Dobar dan, da li može devojka da se umije u Vašem toaletu? Jako joj je loše.-
-Ne može u toalet, ali imamo vlažne maramice, osvežiće je, koštaju samo sto dinara.-

Vratila se ispred, na stopedesetčetiri stepena idealnu temepraturu, pa smo nastavile sa pokušajima da je podignemo i odvedemo kući. Ali se stanje pogoršavalo iz sekunde u sekundu. Ona je ležala na pločniku, povraćajući, grčeći celo telo, a mi smo čekale znak sa neba koji bi nam konkretno pomogao. Makar to bio i grom.

Srednja Žena br 1:halo, hitna pomoć, možete li da dođete, devojka je pala,evo leži,ne može da ustane?
-Šta joj je? Neka se umije, ne dolazimo za takve slučajeve.-

Srednja Žena br 2:dobar dan, možete li da pošaljete kola, tu na pločniku leži devojka u crnom (?!), što pre, molim Vas?
-Devojka u crnom? Ne dolazimo za takve slučajeve.-

šta joj je bilo, je li nešto pila, vodite je kući, da li joj je potrebna pomoć, ko ste joj vi, šta se desilo, jeste li zvali hitnu, neka neko zove hitnu, kako neće da dođu, jeste li pitali u apoteci da vam pomognu, ja sam medicinska sestra, ja sam novinar, zovite hitnu, molim vas samo da fotografišem, ovo je nečuveno...

PseudoVeliki Čovek je otišao po svoj automobil i nije se ni pojavio. Do dolaska hitne pomoći proteklo je valjanih pola sata. Sredovečni Mali Čovek ju je uhvatio za nadlakticu u gurnuo u kola. Merenje pritiska, buscopan i ćao. Odvešću je kući, neka leži i smiri se. Vidno iznerviran što vreo dan provodi van sobe za odmor. U žustru svađu nervoznih medicinskih tehničara sa našim stresnim glavama, upao je i novinar koji je uskakao svako malo sa svojim žurnalskim doskočicama, a ljudi sa balkona komentarisali ceo događaj.

Uostalom, ako to do sad niste shvatili, samo ako budete na granici života i smrti, kontaktirajte ih zajedno sa pogrebnim preduzećem, jer su skupa paket aranžman.

04.06.2015.

misao

odjedared - mrak. puka želja je za mene zapoved, otvaram škrinje svoje nemoći i čekam čudo koje bi da se desi, kako to u pričama biva. guram točkove zarđalih kolica, tuđe bolesti i radosti. guram ih u širinu, da odmore i utihnu. kašalj u kom se očaj snebiva od jednog do drugog plućnog krila. velika istina titra u svakom pokretu. to je duboka bol, kao zemljino jezgro, dok ležim i čekam tišinu. a gasne i on u jednom trenu, ponovo usne oči što se jedino svetlosti nadaju, a u mrak padaju svake večeri... naposletku, da li je uopšte postojala nemoć, ili su ruke skrštene u vosak pretvorene? a sve se topi. i sve se ponovo uobličava. pa i život.

02.06.2015.

besmisLICA

u prethodnih nekoliko godina, dosta sagovornika je negodovalo zbog mojih monologa u trećem licu. da li je to rasipanje jedva sklepane kvazi-mudrosti (čovek i njegovo bitisanje) ili je lakše pričati u vetar, nikome...to ni danas nisam uspela da protumačim. no, ja, kao i svih tih godina, jošte se držim trećeg lica kao najmilijeg i najbezazlenijeg lica ljudskog govora.
 -reci mi u lice!-
-uuu, kakav lakat u lice!-
-treba da popričamo licem u lice...-
-tako je, saspi mi sve u lice, mogla si na neki lakši način...-
stalno neka lica oko mene, ne znam koje je ono pravo o kom i u kom smem govoriti. jedno lice je napad, a drugo je već povlačenje.kako odabrati lice,a ne pasti sa litice?
enigma.